| |
|
|
|
|
|
Отварање
Шта сефови скривају
Горан М. Антић (Врањске новине), 10. April 2006.
Народни
музеј у Врању ће ипак доћи у посед збирке римских новчића из фамозне
"Прибојске афере", или пак онога што је од ње остало
После
читавих 11 (једанаест!) година натезања, Народни музеј у Врању ће ипак доћи у
посед онога што му по природи ствари припада - збирке римских новчића из
фамозне "Прибојске афере", или пак онога што је од те, и културно и
историјски и нумизматички, али и материјално, баснословно вредне збирке остало.
Наиме, Општински суд у Владичином Хану, односно судија Горан Спасић, 20. марта
текуће године донео је решење, у коме се између осталог наводи: "Одузети
римски новац у предмету кривице 156/97, а који се налази у сефовима Нишке банке
Експозитуре Врање, бројеви сефова 768 и 744, предаје се Народном музеју Врање
на даље чување". Тиме је окончана једанаестогодишња упорна борба врањског
музеја да дође до блага из "Прибојске оставе", али до отварања
сефова, у наредни четвртак 13. априла, нико не сме да прогнозира шта они крију;
тако да постоји реална опција да ће отварање сефова означити почетак
"другог полувремена" ове опскурне афере, у коју су били умешани и
мештани Прибоја Врањског, и дивљи археолози, али и судови и полиција и Врања и
Владичиног Хана, па и шире.
МАЊКАВ ПОСТУПАК
Прича
почиње на јесен далеке 1995. године, када су на њиви Боривоја Митића у Прибоју
Врањском освануле две јаме, за које је убрзо утврђено да су садржале два ћупа
са сребрним римским новцем из периода од 1. до 3. века, са ликовима владара
Марка Аурелија, Фаустине Старије и Млађе и Антонија Пија. На основу процена
стручњака, у посудама је било око 34.000 сребрњака, али је пронађено тек око
14.000, док је остало већ "добило ноге" у земљи и иностранству.
Ухапшено је 18 осумњичених, и након поступка који су правосудни стручњаци
окарактерисали као у најмању руку "мањкав", већина је осуђена на
непримерено мале затворске казне, или пак условно. Судбина преосталих сребрњака
била је благо речено чудна. Прво их је преузео суд у Владичином Хану, па
Општински суд у Врању, па су поново враћени у Хан, наравно уз стално присуство
полиције, па се њихова количина, кажу упућени, у овој одисеји сукцесивно
смањивала; осим тога, у превеликој ревности, полиција је у акцији одузимања
сребрњака од дивљих копача одузимала и делове њихових личних збирки, које
никакве везе са "Прибојском оставом" нису имале, па су и
"дивљаци" подносили тужбе суду да им се то врати, и у том враћању се,
кажу обавештени, " грешком поткрадало" да и покоји прибојски новчић
прође... Било је недоумица и око квалификације дела - да ли је у питању тешка
крађа, или утаја, па издвајања случајева... да би окривљени на крају били
осуђени као за, рецимо, џепарење.
Напослетку
су сребрњаци (или оно што је од њих остало) депоновани у сефове 768 и 744 у
Нишкој (тадашњој Врањској) банци, али се ускоро чуло да ни тамо нису сигурни,
захваљујући блиским породичним везама познатог овдашњег дивљег археолога са
тадашњим високим руководиоцем банке.
Одмах
након депоновања сребрњака у сефове, почела је тешка рововска борба Народног
музеја у Врању, да до њих некако дође, али се бирократија дуго није дала.
- Од
14.000 пронађених новчића - каже Снежана Радивојевић Петровић, директорка
Народног музеја у Врању - у музеју се налази тек 40 комада. После избијања афере
и путешествија сребрњака, наши археолози су радили на њиви, и пронашли тих 40
новчића, које су вероватно у журби изгубили дивљи копачи. То би требало да буде
неки узорак целокупног налаза, али није довољно. Још увек не знамо тачно шта
садржи "Прибојска остава". Осим тога, ненадокнадива је штета што су
изгубљене посуде у којима су новчићи чувани и нађени. Путем испитивања
керамике, поступком Ц 14, могло је тачно да се утврди много научних чињеница
везаних за ово налазиште.
НОРМА 11 ГОДИНА
Осим
тога, у причи се помиње и трећи ћуп, тако да на овој њиви још увек копају дивљи
археолози, у потрази за њим. Музеј, међутим, никако није могао да се избори на
за сребрњаке нађене у она два; наиме, суд у Владичином Хану је некако пресудио
у кривичном поступку 156/97, али је у пресуди заборавио да каже ко је сада
одговоран за сребрњаке. Тако су се они "киснули" у банчиним сефовима,
далеко од очију стручне и лаичке јавности, док најзад није донето поменуто
судско решење, које даље каже: "Према осуђенима изрекнута је мера
одузимања имовинске користи одговарајућег броја римског новца. Међутим, код
изрицања ове мере пропуштено је да се одлучи коме након одузимања старог
римског новца ове ствари се имају предати. Имајући у виду одредбе Закона о
културним добрима и решење Министарства културе о територијалној надлежности
музеја, одлучено је да се римски новац који се налази у сефовима Нишке банке
преда Народном музеју у Врању".
Пуних
девет година суд дакле није "имао у виду" поменуте законе и решења,
па су сребрњаци били ван домашаја музеја; шта се у том интеррегнуму дешавало,
зна само Саваот. Е сад, шта би требало да значи синтагма "одговарајући
број римског новца?" Зар суд не располаже тачном бројком похрањених
сребрњака, нема ли неки записник о томе, и стручњак из Народног музеја у
Београду, археолог-нумизматичар је вештачио у поступку, па није татко ми
депоновао новчиће, него суд?! Негде мора да пише. Где? Не крије ли се у овој
вешто сроченој формулацији, "да се Власи не досете", својеврсно
"прање руку" суда кад се двери сефова отворе, а тамо се можда не нађе
оно што се очекује?
Сада
испада да нико не зна шта два фамозна сефа заправо садрже.
- То ћемо
- каже Снежана Радивојевић Петровић, директорка Народног музеја у Врању -
сазнати тек у четвртак. Ми смо у музеју формирали петочлану комисију, у којој
ће бити два археолога и три кустоса, а отварању сефова присуствоваће и
председник суда из Владичиног Хана, правни заступник музеја, адвокат из Врања
Србољуб Милосављевић, без кога, морам да кажем, ништа од овога не би било,
те ја као директор музеја. Превасходни задатак наше комисије биће да
изврши попис - колико новчића има у судском депоу банчиног трезора, да измери
тежину и степен оштећености. Временом ће се утврђивати период ковања, владар
који их је емитовао, и остали детаљи, али то је огроман посао, који ће трајати
годинама. Ми, заправо, и не знамо шта тражимо, музеј је био потпуно искључен из
целе ове приче, ни суд ни СУП нису нашли за сходно да нас о било чему
консултују, ово судско решење је први документ који је музеј добио, после 11
година! Искрено, у целом овом колоплету, ја сумњам да ћемо икада доћи до пуне
истине шта је у Прибоју Врањском у ствари нађено.
Овако
траљаво одрађен поступак од стране свих укључених у причу о "Прибојској
остави", и суда, и СУП-а, и УБПОК-а, искључујући дивље археологе који су
се баш лепо овајдили, охрабрио је ове потоње да се раскомоте у наредној
културолошко-криминалној афери, сличној прибојској, када је у лето 2003.
године, уместо у музеју, "благо Дерона" нађено на локалитету у Рашки,
завршило незнано где, поново истим каналима - личности и институције помињане у
"прибојској", потпуно су исте као и у "деронској" афери,
методологија такође; ево, после скоро три године, ни трага ни гласа благу
Дерона. Норма је 11 година, да ваљда антички налази још мало остаре, како би им
порасла вредност.
Добар
познавалац, дивљи археолог чије се име помиње у оба случаја, на вест о отварању
сефова са "Прибојском оставом", сеири:
- Не
радујем им се шта ће да нађу, ако уопште нешто нађу, а и то што нађу неће бити
то, ни по броју ни по вредности.
А њему треба веровати.
|
|
|
|
|
|
