|
Naš gost: Marko Brecelj – muzičar
Treći put među Pančevcima
V. Nedeljković (Pančevac), 16. Januar 2006.
Ovaj intervju nastao je nekoliko dana po završetku Breceljeve mini-turneje po Srbiji, koja će na osnovu materijala snimljenog u tri grada biti i osnova za dokumentarni film. Dejan Bosnić i Milorad Ilić su u ime opštine pomogli ovu ideju.
Marko Brecelj je poslednji Slovenac koji je svirao pre građanskog rata (proleće 1990), a ujedno i prvi Slovenac koji je svirao nakon rata u Pančevu.
• Kako ti se čini turneja po Vojvodini i delimično po Srbiji?
– „Bunker” u Novom Sadu je dobro mesto, bili smo okruženi dragim ljudima, publika je bila probrana i izdržljiva, a medijski odjek bio je nesrazmeran dimenziji događaja. U Gornjem Milanovcu moj koncert je ometala raštimanost zbog istrošenosti žica, ali najjačem i najmlađem delu publike sam se na kraju, mislim, odužio. Stekao sam utisak da je lokalna kulturna scena značajna i posebna. Čini mi se da smo i tu stekli prijatelje. U Pančevu sam se osećao kao kulturnopovesni spomenik u kulturnopovesnoj dvorani. Publika je bila čelična i najprobranija, a prisutni su bili i odbornici gradskih veća Pančeva i Kopra.
• I u rokenrolu je bilo gluposti, ali ne u tolikoj meri kao u drugim oblastima. U tom smislu treba afirmisati rokenrol kao najbitniju tačku spajanja na užasan način razdvojenih ljudi. Dado Topić je na pitanje o kontrakulturi odgovorio da nas nije stvorila država, već mi sami, i da zato trajemo. Kakav bi bio tvoj odgovor?
– Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju stvorili su rat protiv fašizma i revolucija. Prodor i razvoj roka na našim prostorima dopustila je SFRJ! Neka Dado Topić ide pogledat šta su od rokenrola omogućavali u Varšavskom paktu! Nije nas stvorila država, ali nas nije ni sprečila da se razvijamo i pokušavamo izraziti sebe kroz rok. Samo delimično se slažem s tvojom tezom; rok je i po mom mišljenju pomoću medija stvorio dinamičan i vitalni dio jugoslovenskog kulturnog prostora. Taj prostor nije prestajao postojati i nije se prestao obnavljati – Rambo Amadeus, Edo Majka. Inače mi je od rokenrola umješnije ime muzika otpora, otpornička muzika. Otpornička kultura, antifašistička kultura odupiranja društvenoj stvarnosti, ostala je na svim područjima sposobna povezivanja u državama na tlu bivše Juge, ali duboko područje niskog zračnog pritiska maltene je tu kulturu potamanilo. Međutim, faktor povezivanja ostala je i estrada. Faktor povezivanja su i „Merkator”, „laško pivo” i makedonska ljutenica. Najjači od svih faktora povezivanja, utapanja u opšte ništavilo besmislene i neograničene potrošnje, jeste neoliberalni kapitalizam. Svi gledamo iste američke i brazilske TV serije! Ali neki vole Alana Forda! Kažeš „užasno razdvojenih”, patetično. LJudi s naših prostora doživeli su i preživeli ratni užas, a sada živimo u nacionalnoj razdvojenosti, mržnji. Mene interesuje prije svega povezivanje, ljubav i poštovanje kritičnih i stvaralačkih ljudi, a ne nesposobnih za samostalno prosuđivanje. Od takvih osoba, a mnogo ih ima, spasava nas samo prolaznost života. Treba samo biti strpljiv i nadati se bez razloga, a u međuvremenu dejstvovati, stvarati, veseliti se životu, učiti i kretati se.
• Sam si tražio ovo pitanje, a tiče se demistifikacije grupe „Buldožer”. Po mom mišljenju, ti si svojim odlaskom taj bend jednostavno prekinuo. Bez tebe to je bio bend nalik Alanu Fordu bez Magnusa i Bunkera.
– Nisam tražio nikakvo pitanje u vezi s grupom „Buldožer”. S njima desetljećima nemam kontakta. Jedino što je Andrej Veble, njihov basista, sada moj sponzor i on će mi ostati prijatelj i kada mu vratim pare. S Borisom Beletom se tu i tamo čujem telefonom, jedanput-dvaput godišnje, i nismo posvađani, ali turneja povodom tridesetogodišnjice, što se mene tiče, ni slučajno ne dolazi u obzir. Andrej me je telefonom pitao za eventualni rivajvel. Naime, njega su pitali, a on im je odgovorio da bi to bilo moguće, ali samo ako je i Brecelj u timu. Ne interesuje me nostalgija, niti obnova države Jugoslavije, ali sam veoma zainteresiran za saradnju antifašističkih, antineoliberalnokapitalističkih snaga na području zapadnog Balkana i šire.
• Da li su gospel i bluz koren tvoje muzike?
– Crnačka duhovna pesma mi je bila osnova u srednjoj školi, a korijeni iz kojih su crpili „Stonsi” i drugi još i danas su mi zakon. Samo je problem što njih slušam jednom na deset godina. Baš nedavno mi je prijateljica saksofonistkinja Bonnie Kane iz NJujorka donijela takvu muziku – ne znam imena izvođača – i jedno veče sam je slušao u klubu za vreme ponoćnih rekreativnih termina – fizički u društvu s mladim ljudima, a psihički intimno sam pred zvučnicima.
• Je l’ spremaš novi album?
– Spremam album „Gore bez”, ali još moram vežbati. Možda ću na proleće snimiti, a možda tek na proleće 2007. Kasnije ne bi trebalo to da činim jer ću morati da menjam naslov albuma u „Gore i dole bez”.
• Kako ti se čini omladina u Srbiji?
– Pa nisu još u godinama, vidi se. Zapravo teško mogu odgovoriti na to pitanje jer sam došao samo u kontakt s mladim čudacima oba pola. Zbog njih mi se gostovanja u Vojvodini i u Srbiji čine smisaonim. Čudnih mladih ljudi ima malo, ali to za mene ne znači da i smisla ima malo.
• Da li postoji adresa na koju mogu da se naruče diskovi i kasete?
– To nije zasad moguće. Ali ako mi se ljudi jave na drustvo@dpzn.org s potrebom za mojim snimcima, onda ću se pokrenuti i nešto učiniti.
|
