Bečejci & Ne-Bečejci

U Zakonu o javnom informisanju u članu 38. piše: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“

I novinarska udruženja su u svoje etičke kodekse uvrstili odredbe kojima zabranjuju diskriminaciju i zloupotrebu stereotipa. U etičkom kodeksu Nezavisnog udruženja novinara stoji da novinari ne smeju kreirati, koristiti, podsticati ili opravdavati stereotipe prilikom obrada tema koje se tiču bilo koje od društvenih grupa - nacija, manjina, grupa formiranih prema političkom, verskom, interesnom, rasnom, istorijskom, seksualnom, ili bilo kom drugom opredeljenju ili uverenju.

Propisi i „saveti“ protiv širenja govora mržnje i diskriminatorskog ponašanja dakle postoje, ali se ne primenjuju i ne poštuju. Govor mržnje i diskriminacija što određenih grupacija,što političkih neistomišljenika i danas postoji u Srbiji samo ne više na način kao u vreme Slobodana Miloševića, nego šminkano i frizirano.

Pored govora mržnje, diskriminatorskog pisanja i govora i korišćenja stereotipa, mediji u zemljici Srbiji se obilato koriste i klevetom, uvredom, prostaklucima, poluinformacijama, lažima, neproverenim podacima. Piše se i govori prosto, neistraženo, lažno, degutantno, plitko, odvratno i kičerasto.

Ovo je postala potreba u našoj umanjenoj zemlji (tu umanjenost između ostalog prouzrokovalo je i verbalno nasilje, odnosno govor mržnje) kako bi se u maloj bari sa previše krokodila prodao proizvod: novina, televizijska i radio emisija. Mediji se uglavnom bore za prostor komercijalizacijom i tabloidizacijom i širenjem šminkanog govora mržnje. Jer je to očigledno potreba (velikog) dela njihovih konzumenata. Pretvorili smo se u nakaze. I mediji i mi, njihovi konzumenti.

Tamara Spaić, novinar Blica u svojoj analizi („Jezik mržnje u srpskoj štampi, Hranjenje incidentima“) tvrdi da se danas mržnja ne širi prema drugim narodima jer se tako od medija zahteva, nego se to radi kako bi se podilazilo ukusu što šire publike.

Ozren Kebo, novinar i književnik iz Sarajeva u tekstu „Govor mržnje u medijima, Političko-žurnalistički kič“, piše: „Mediji su često eksponenti i poprišta negativnih emocija, kolektivnih frustracija, političkih i socijalnih nezadovljstava, društveno štetnih interesa i - govora mržnje kao najfrekventnijeg izražajnog sredstva i uobičajene forme kršenja ljudskih prava.“

Ima nekoliko živopisnih primera što korišćenja govora mržnje, što diskriminacije, što samo neukusnog kiča...Ono što čoveku najpre pada na pamet - jer je naj-naj-naj - je recimo ono što se zove „Klot frket“ iz „salona“ gospođe Isidore Bjelice (BK TV), pa onda sledi urednički komentar u „Kuriru“ od izvesnog gospodina Vučićevića, o Grand paradi (Pink TV) i o ostalom da i ne govorimo...

Ali da ne idemo čak do Beograda, i mi na lokalu konja za trku mržnje imamo.

Neki su ovde počeli prebrojavanje ljudi koji su, kako bi neki rekli, „odavle“ i koji nisu „odavle“, pa sad imamo Bečejce & Ne-Bečejce, hvala lepo. Tako to kreće, sećamo se nedavne istorije. Jedni su valjda podobni i dobri i naši, neki možda to i nisu. Nismo sigurni, ali sumnjamo..., pa ako sumnjamo, smemo javno i da kažemo, makar se to zvalo i govor mržnje...jelte.

Možda ćemo u našoj lokalnoj zoni sumraka u skoroj budućnosti početi da prebrojavamo sve nas ili da nas neki drugi prebroje, pa da grupišu po tamo nekim crvenim knjigama za unutrašnju upotrebu po tome ko kakve gaće nosi (da se i mi priklonimo trendu opšteg neukusa), ko kakve viceve voli, ko se sa kim druži, da bismo jednog dana stigli do replike smešnog kaplara i istorijski poznate Podele: ko ima plave oči i plavu kosu?!

I nikom ništa. Bez obzira na to što su u Srbiji stvorene formalne i zakonske pretpostavke za sankcionisanje i sprečavanje govora mržnje u medijima, do sada nije zabeležen ni jedan slučaj sudskog sankcionisanja govora mržnje u medijima. Niti pojedinci i strukovne organizacije naročito dižu glas kada uoče primere govora mržnje i diskriminacije. Ni na globalu ni na lokalu.

Na kraju da se nadovežemo na plave oči i plavu kosu. Onomad za one koji nisu raspolagali tim i takvim očima i kosom sledilo je nešto u vezi sa gasom.

Bez po brige! I mi u Bečeju imamo gas.

Nepoštovanje novinarske etike
Specijalni izvestilac za medijsku etiku Saveta za štampu Medija centra
Dragan Janjić u svom izveštaju piše da nakon višemesečnog praćenja poštovanja etike u srpskoj štampi može se uočiti da u „avgustu, kao i u prethodnim mesecima, najčešće je kršeno pravilo da su novinarstvu nesaobrazni senzacionalizam, objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina i ogovaranja, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat.“

Janjić dalje kaže da uz senzacionalizam, u štampi u Srbiji se ne vodi računa ni o tome da novinar ne sme zloupotrebiti osećanja ljudi, njihovo neznanje ili nesposobnost za rasuđivanje. „Novinar je dužan da poštuje pravo na privatnost u izveštavanju o nesrećama, patnjama i bolu, te o deci, maloletnicima, bolestima, porodičnim tragedijama i optuženima, kao i prilikom objavljivanja njihovih imena i fotografija, pominjanja nedužnih srodnika i donošenja ispovesti prestupnika“, kaže izvestilac za medijsku etiku.

Dvestotine procesa za uvrede i klevete
Pred sudovima u državama koji su nastali na prostoru nekadašnje Jugoslavije (osim Slovenije) minimum je 200 procesa za uvrede i klevete u različitim fazama. Stvaran broj sudskih procesa je veći, a to je nemoguće tačno utvrditi jer ne postoji uvek uredna evidencija. Među ovih 200 slučajeva je najviše građanskih parnica, a postoji najmanje 28 sporova u kojima je jedna strana država, odnosno u njeno ime državni tužilac.

U državama bivše Jugoslavije za sada jedino u Bosni i Hercegovini kleveta nije više u krivičnom zakonu tretirana kao krivično delo, već je premeštena u domen građanskih parnica, kako je to inače običaj u demokratskim zemljama.