|
Одумире ли СПС
Ко цинкари Шизу
Саша Стојковић (Vranjske novine), 18. April 2005.
Социјалисти су, пошто овде никако нису могли да смире апетите „партнера“, посегли за старом тактиком дисциплиновања ДСС-а преко Београда. А, ко је једном пао, пашће опет
Када је локални одбор ДСС коначно попустио пред сваковрсним притисцима и клекао пред оријашки расположеним социјалистима, у последњем покушају да одржи неодрживо, челници те странке нису ни слутили колико ће им то власти донети. Екипа са Коштуничином сликом на застави у првој демократској скупштини (сећа ли се још неко тог 15. октобра?) није могла ни сањати о некој озбиљнијој власти, и њено највеће достигнуће евентуално су биле две или највише три директорске фотеље. Данас, ДСС у Врању држи 27 руководећих места! До оваквог развоја није могло доћи без пристанка „снашке“, дакле социјалиста, јер су баш они држали сва места која сада припадају ДСС-у! Ма колико на први поглед чинили све не би ли и даље изгледали cool, социјалисти све мање имају начина да сакрију маску панике која лагано и све сигурније захвата њихове структуре. Коалиција ДСС - СПС, уз статирање радикала, Г17 плус и осталих заинтересованих, од почетка није имала шансе на дуг живот, али да ће њено урушавање почети најпре изнутра, нико није могао ни да претпостави. А ових дана баш се то догађа - социјалисти, опет преко Београда, покушавају да сузбију даљу експанзију ДСС-а и очигледно претакање кадрова и чланства из старије у млађу сестру. Односи у коалицији су сложени, а њени габарити никако не упућују на стабилност, па је питање колико би она заиста могла трајати данас актуелније него икада.
ДВА ОКА
Избори неће скоро бити одржани, бар тако тврде они који са Коштуницом имају директнији контакт. У таквој ситуацији, коалиција на власти морала би бити стабилна и дуговечна, посебно уз чињеницу да овде као и да опозиција не постоји. Зашто то онда није тако?
Љубав је, сетимо се, дуго скривана од очију јавности, али је 15. новембра морала бити обелодањена - СПС и ДСС су овде два ока у глави. Натезање није кратко трајало, али је тога дана прихваћен општи принцип који важи и данас - не мешам се ја теби, немој ни ти мени, и сви мирни. Подела власти по феудалном принципу показује сву ретроградност актулне власти, али то је, изгледа, једини начин на који она уопште може функционисати. Само, такво стање никако се не допада социјалистима, који су навикли да никога ни за шта не питају. По општинским кулоарима се прича како Стојчић ништа не сме да потпише пре него што му то одобре Стошић и Станковић! Социјалисти су изгурани и из управних и надзорних одбора, и све је мање полуга моћи у њиховим рукама. Стање је, изгледа, постало алармантно, јер, ако се ухлебљују само „њихови“, где ће онда „наши“? Прича се да су социјалисти, пошто овде никако нису могли да смире апетите „партнера“, посегли за старом тактиком дисциплиновања ДСС-а преко Београда. Јер, ко је једном пао, пашће опет! Колико се из крајње затворених извора могло сазнати, из Врања су у претходних десетак дана у централу СПС-а у Београду упућена два писма са сличном тематиком. У оба се тражи интервенција против челника овдашњег ДСС-а, а пре свега против председника СО Врање Ненада Стошића. Све у препознатљивом стилу „муслиманских функционера у положају мољења“ - дајте људи, ако Бога знате, видите тамо код Коштунице, ови милост немају!
- Прво су мало плакали - шта ће нам власт ако за све морамо да питамо некога? После, вређали су своје „партнере“ најпримитивнијим речником, а да у ствари ни они нису знали шта заиста траже. Све се своди на кукњаву и захтеве да се ситуација врати на старо, када је СПС овде био неприкосновен - открива анонимни извор из врха локалне администрације.
Траг ове информације води, дакле, у Београд. Тамо не негирају да је обраћања централи ОО СПС-а било, само нико није „баш директно упознат са читавом причом“.
- Могуће да је то тако, али до мене лично ништа није стигло - каже Ивица Дачић, шеф Главног одбора СПС-а, први човек партије у одсуству брачног пара Милошевић. Сличног је става и генерални секретар странке Зоран Анђелковић.
- Нисам упознат са том причом. Све је могуће - сматра наш саговорник.
Наравно, овдашњи експоненти СПС-а нису претерано расположени за отварање према јавности. Још, очигледно, важи заклетва на ћутање, из неких разлога уобичајени начин комуникације СПС-а на овим просторима.
Са своје стране, ДСС-овци, који баш и немају шта да крију, показују много више воље за разговор.
- Приче о коалицији биле су актуелне у почетку, и тада смо наступали страначки. Сада већ тога нема, свако ради свој посао невезано за странку, и имамо веома мало времена да уопште разговарамо о међупартијским односима - оцењује Дејан Станојевић, шеф локалног одбора ДСС-а у Врању. Он сматра да се у односима у коалицији може говорити само појединачно, од странке до странке, али да је сарадња „углавном добра“.
Али, ДСС овде стално расте, а тај раст мора бити на нечији рачун. Хоће ли, на крају, СПС платити и данак у чланству, као што га већ плаћа губитком дела власти?
- Радује ме јачање партије, али сматрам да број прелазака из СПС-а у ДСС није велики, бар овде. Чињеница је да имамо огроман прилив, али никога на то нисмо приморавали, већ је то пре свега избор наших нових чланова - каже Станојевић, уз опаску да верује како се „овде борба води за гласове ДС-а“. Наш саговорник открива да је општински одбор његове странке проширен за још четворо људи, па сада има 17 уместо доскорашњих 13 чланова.
Наравно, ма колико пацови брзо напуштали брод који тоне, СПС се још увек држи изнад воде, показали су то јасно и избори за савете месних заједница. Осим у ретким оазама, социјалисти су свуда просто одували своје конкуренте. Иако је, прича се, Ненад Стошић и ту тражио паритетну партијску поделу утицаја, негде је, очигледно, морала бити подвучена црта.
Наравно, у суштини читавог проблема функционисања коалиције назире се начин финансирања странака. Закон који регулише ту област још увек није заживео у пракси, па је простор за манипулације свих врста и даље потпуно отворен и мало чиме контролисан. Опет, СПС је деценијама захватао колико год му је било потребно, и где год би стигао. Данас, ситуација је помало другачија. Осим „Водовода“ и „Комрада“, социјалисти готово и да немају цркву у којој би бар могли да се помоле, а камоли шта друго да заишту. Добро, ту је Спортски савез, али партија која је пала на ту солуцију заиста нема још много маневарског простора у заустављању слободног пада.
- Ако им преузмемо Божу Ђорђевића и Пецу Милосављевића, ко ће им остати? Сад кад их нема на телевизији, да ли ће уопште неко и знати шта је то СПС, када дође време да изађемо на црту? - шале се у ДСС-у на рачун муке својих „партнера“.
Ситуација је јасна - сад, када „Симпа“ више нема у довољној мери, остаје веома мало начина да се дође до пара неопходних за преживљавање. Тако, СПС лако може доћи у ситуацију у којој се налази одмах после Петог октобра, када им је био искључен телефон. Сада би и њима, као „Јумку“, рецимо, могла да се деси сеча струје, па шта ће онда? Да угасе СПС? Ни највећи песимисти из њихових редова, наравно, не сматрају овакву солуцију реалном. План је, рекло би се, понешто другачији. Као што је СПС и рођен у пламену страсти између СКЈ и ССРЊ, зашто да не оде у легенду коиталним блудом са ДСС? Са кадровима кубуре и једни и други, више личећи на удружења грађана формирана зарад задовољења најприватнијих интереса. Има их таман за једну праву странку! Погледајте - ко је то по граду још социјалиста, а не стиди се да то јавно призна? Да им у предизборној кампањи није било „Симпа“, та група интересно повезаних грађана ни цензус не би прешла! Да се овде не ради о празној причи, показују најновија истраживања јавности - СПС се ни у једној анкети није пласирао у републичку скупштину! Таква ситуација се, наравно, не сме допустити, макар не у Врању, па је претопљавање СПС у ДСС, или фарбање ДСС у црвено, коме је како драго да тај процес посматра, увелико у току. Ствар је очигледна - није важно како се Фирма зове, важно је да функционише! Конгрес уједињења, ако већ није у припреми, као идеја одавно постоји. Нажалост, алтернативе таквој политици нема, или је бар нема у потребној мери, и управо тај недостатак и држи овдашње социјалисте тако дуго на власти. Сад, што се време њеног трајања у минут поклапа са потпуним урушавањем овог града у себе самог, властодршце претерано не интересује, јер увек имају резервну варијанту, као што имају резервне партијске књижице. Шта ће народ, питање је сад? А одговора упорно, деценијама већ, нема.
|
