|
Кад пише у новинама...
Мирјана Кандић (Smederevska sedmica), 10. Januar 2005.
У Смедереву је 23. септембра 1928. године почео да излази лист „Глас Подунавља“ чији се бројеви могу и данас видети у библиотеци града и послужити као веродостојно и, изнад свега, занимљиво сведочанство живота старог Смедерева. У време излажења овог листа, Смедерево је било варошица са десетак хиљада становника, опасана непрегледним виноградима.
Живот се разликовао од данашњег, био је спорији, приснији, а новине су у животу града имале много значајније место него данас. Пошто је биоскоп био тек модерна новотарија, o телевизији се није ни размишљало, оне су биле једини начин да се сазнају чаршијске вести и завири у свет. Политика на њиховим страницама није заузимала данашње кључно место, већ су чаршијске новости биле много заступљеније и разноврсније. Не само да су грађани интензивно учествовали у раду свога листа шаљући своје примедбе, чланке и размишљања, већ су често преко њега међусобно комуницирали, не увек пријатељски. Тако на пример, већ у првом броју новина, може се прочитати овакав оглас:
„Пошто је писар Славољуб Здравковић премештен из Смедерева 28 децембра 1927 а ни до данас нисам сазнао где се тачно налази, с тога умољавам свакога који зна где је премештен, да ме извести на доњу адресу, како бих га за своје потраживање тужио.“ У потпису је Јован С. Арнаутовић, трг. Смедерево.
Када занатлије нису могле на други начин да приморају муштерију да дође и узме остављени посао лаћали су се новина као последњег средства у нади да ће јавна брука натерати поручиоца да се коначно појави. Тако у бројевима 9 и 10 од 18. и 25. новембра 1928. године стоје и овакви позиви:
„Г. Ђорђе Јов. Тошић адв. позива се да дође у штампарију Маринковић ради подизања нарученог посла“
Како се наручилац ни после два позива није јавио, у броју 13 од 16. децембра 1928. године позив је упућен у сасвим другачијем тону:
„Г. Ђорђе Јов. Тошић, адв Вашег лагања је и сувише. Ако не подигнете посао, обратићемо се г. Председнику Прв. Суда.“
Супружници, који у свом брачном животу нису могли да нађу заједнички језик, дописивали су се такође преко градског листа, сматрајући га очигледно претпоследњим средством (пре и тада модерних - суда и бракоразводне парнице), износећи на тај начин свој, како би се народски рекло, „прљав веш“ у јавност. Томе је, ипак, чешће прибегавао мушки део грађанства, бринући како о продужењу брака тако и о својим финансијама. У броју 54 од 3. априла 1932. године може се прочитати оваква изјава:
„Моја жена Елза Сајдл напустила ме је, те је овим позивам да се у року од три дана врати натраг. Дугове које буде правила на мој рачун не признајем“. Потписан је Јулиус Сајдл, машинист.
Да је „рок од три дана“ био уобичајен термин који су смедеревски мужеви остављали својим одбеглим женама за размишљање, види се и у броју 178 од 5. августа 1934. године:
„Моју жену Вукосаву Антоновић позивам да се врати на продужење брачног живота у року од три дана. Ако се не врати тражићу развод брака. Извештавам смедеревске трговце да јој не би давали у задужење на мој рачун јер ја нећу да плаћам њене дугове.“ Потписан М. Антоновић, трговац.
Нешто великодушнији рок од „целих“ пет дана даје својој жени Живан Павловић из Вранова, који у броју 258 од 2. фебруара 1936. године обзнањује грађанству следеће:
„Моја жена Спасенија Павловић, рођена Рајчић из Драговца, срез Пожаревачки, отишла је 27 јануара 1936 год. од куће без икаквог разлога и однела са собом ствари, пуномоћје, као и тестамент. Овим путем позивам моју жену Спасенију да се у року од пет дана, од данас, врати кући, ствари донесе, као и пуномоћје и тестамент. У противном случају, огласићу пуномоћје и тестамент за неважеће, преко надл. власти а њене учињене трошкове на моје име не признајем.“
Интересантан је случај Зорке и Михајла Митровића који су оставили чак два записа о свом брачном животу. У броју 80 (1932. година) прво се јавио Михајло Митровић:
„Моја жена Зорка Митровић, рођена Миљковић, из Колара срез подунавски напустила ме је самовољно 26 ов. мес. одневши преко ноћи и моје ствари. Дугове њене од горњег дана не признајем, што овим јављам ради знања. Михајло Митровић, прегледач кола ДЖ“.
Да му се жена вратила, па су после овог немилог догађаја имали и дете види се у броју 260 (већ 1936. године):
„Мој муж Мика Митровић, прегледач кола држ. Железнице у Смедереву, отишао је од куће и однео са собом сина Миомира, старог једну годину дана, као и ствари које је сматрао за своје. После оваквог његовог поступка тражићу издржавање, а повешћу бракоразводну парницу код надлежних судова.“ Потписала Зорка Митровић, рођена Миљковић.
Шта рећи за оглас увређеног оца и мужа који јавно раскринкава своју жену прељубницу у броју 263 од 8. марта 1936. године:
“29 фебруара т. г. у 10 и по час. пре подне, лично сам затекао у недозвољеним односима, у мојој спаваћој соби, а дотле је троје деце истерала напоље, своју жену Томанију, рођ. Миловановић, са рушиоцем мога брака Миланом Стојковићем, ковачем из Држ. жељ. Радионице из Смедерева. Овим се одричем моје жене Томаније и све дугове учињене после горњег датума од њене стране на моје име не признајем, а повешћу бракоразводну парницу код надлежних судова. Милосављевић Ј. Владимир, службеник поште“.
Ипак, Не треба на основу овога закључити да су се некадашњи Смедеревци само свађали и брукали преко својих новина. Они су се преко новина позивали на славе и венчања, објављивали веридбе и захваљивали један другоме на помоћи, милосрђу и добро обављеном послу. Хвалили су организацију балова, тоалете и лепоту госпођа и госпођица, грдили назадне штетне обичаје на селу али и у граду, остављајући тако будућим грађанима јединствено сведочанство свог постојања, начина живота и проблема који су их мучили.
|
