|
Narodna verovanja u okolini Smedereva II
Vile leče pod Jasenkom
Mirjana Kandić (Smederevska sedmica), 8. Novembar 2004.
Sam narod po svome prirodnom instinktu, još u nezapamćeno prastaro doba, pronašao je ovo smestište i svake godine uoči Đurđevdana, Spasovdana i Duhova na ovo mesto sležu se iz svih pa i najudaljenijih krajeva naše zemlje ogromne povorke bolnih i nemoćnih da na ovome mestu leka svojoj boljci nađu
Između Smedereva i sela Petrijeva, na mestu gde je početkom XX veka podignuta crkva Jasenak, nekada su se ljudi okupljali na Đurđevdan, Spasovdan i Duhove da bi svoje bolesne ostavili da prenoće u šumi ispod biljke jasenak. U ove dane, nisu ovde dolazili samo građani Smedereva i okoline, već i ljudi iz drugih krajeva, jer se nadaleko pročula lekovitost ovog mesta. Verovalo se da tu, tri puta u godini, vile igraju na mesečini i tada isceljuju svakoga koga nađu pod biljkom jasenak koja raste u šumi iznad današnje crkve. Narod je verovao da i sama biljka ima isceliteljska svojstva.
Inače, za one kojima botanika nije jača strana, jasenak je trajna zeljasta biljka, visoka do 12 santimetara, sa listovima sličnim jasenu. Cvetovi su beličasti ili ružičasto-ljubičasti, sakupljeni u uspravne krupne cvetove. Biljka ima karakterističan miris jer sadrži razna etarska ulja. Kada se bere izaziva crvenilo i bol, a kod osetljivih osoba i plikove. U narodnoj medicini koren i seme biljke upotrebljavali su se za lečenje nervnih bolesti.
Da se vratimo onim drugim njenim “lekovitim“ svojstvima. Smederevski list “Glas Podunavlja”, koji je izlazio početkom XX veka, donosio je mnoge vesti o čudotvornim izlečenjima pod jasenkom. U broju 288 iz 1936. godine ova pojava opisana je na sledeći način:
“U ataru sela Petrijeva, na putu Smederevo-Mladenovac, udaljeno četiri kilometra od Smedereva, nalazi se sveto mesto ‘Jasenak’ čuveno po istoimenom bilju koje samo na tom mestu raste. Ovo bilje čuveno po mističnoj vegetaciji (u izvesno vreme svi cvetovi su od neke nevidljive ruke zakinuti) ima tu čudotvornu moć da isceljuje bolne i nemoćne, a gramzive i obesne kažnjava samo ako u njega dirnu. Sam narod po svome prirodnom instinktu, još u nezapamćeno prastaro doba, pronašao je ovo smestište i svake godine uoči Đurđevdana, Spasovdana i Duhova na ovo mesto sležu se iz svih pa i najudaljenijih krajeva naše zemlje ogromne povorke bolnih i nemoćnih da na ovome mestu leka svojoj boljci nađu.”
U broju 275 iz 1936. godine, nalazi se članak pod naslovom “Još jedan prilog čudotvornoj moći ‘Jasenka’”, između ostalog kaže se i ovo:
“Uoči Đurđevdana ove godine doneo je pod ‘Jasenak’ Radojica Pavlović, iz Seona, svoje od rođenja nemo žensko dete, staro 8 godina, nadajući se da će mu Bog na ovom čudotvornom mestu pomoći i darovati govor. Dete je ostavljeno u šumici pored čudotvornog bilja da po običaju prenoći. Otac i majka su se povukli k’ svojim kolima, koja su bila od te šumice udaljena i izmešana sa bezbroj drugih zaprežnih kola, koja su takođe donela bolesnike. Oko pola noći dete se iznenada pojavilo baš kod svojih kola, i kad mu je mati, iznenađena što ga vidi, kazala da nije trebalo da silazi, ono je na veliko čudo sviju progovorilo: ‘Dobro je majko, hajdemo kući!’”
Da je ova biljka u narodnom verovanju vezana za vile saznajemo i iz Vukovog Rječnika, u kome je on zabeležio sledeće: “Kažu da u oči Spasova dne noću vile otkinu vrh jasenku; zato alosanu čeljad nose te ostave onu noć pod jasenkom metnuvši kod jasenka kolač hljeba i jednu čašu vode a drugu vina (kao večeru vili), pa sjutradan ujutru kopaju pod jasenkom i šta nađu (n. p. crva ili bubicu kaku), ono dadu bolesniku te izije ili u vodi popije (kao lijek, koji mu je vila ostavila).”
S obzirom da nema naroda u Evropi koji nije verovao u postojanje ženskih šumskih demona, istih ili sličnih našim vilama, religiolozi smatraju da su predstave o ovim bićima nastale u preistoriji. Vilu u našem narodnom predanju najčešće predstavljaju kao mladu, vitku i lepu žena, duge “ruse” ili “zlatne” kose koja joj pada niz leđa. Išle su bez odeće ili odevene u bele duge haljine. Njihovu izuzetnu lepotu kvario je samo izgled njihovih nogu (konjska ili magareća kopita ili goveđi ili kozji papci), kao i životinjski miris koji se širio oko njih. Vile su se mogle pretvoriti u bilo koju životinju, a imale su i krila i mogle da lete. Živele su na nepristupačnim mestima, u raznim planinama, pećinama, pored izvora i reka, u šumama, pod zemljom, pa i u oblacima. Narod ih je po tome i delio. Dakle, po mestu boravka vile su planinkinje, nagorkinje, podgorkinje, jezerkinje, brodarice, primorkinje, oblakinje... U određeno doba godine okupljale su se pored planinskih izvora ili na šumskim proplancima da igraju i pevaju. Takvo mesto nazivalo se “vilino kolo” ili “vilino igralište”. Kako je iz raznih priča znano, one su u pesmi igri bile nenadmašne, ali i veoma sujetne kada su te veštine bile u pitanju. Vile se nisu tuđile od ljudi, u brojnim narodnim pesmama vidi se da su se one često zaljubljivale u lepe mladiće, kako bi se to današnjim rečnikom reklo, zabavljale se sa njima, tražeći od njih samo da budu diskretni i da ne pričaju nikome o tim sastancima. Ako bi mladić prekršio tu zabranu vile su mu se svirepo svetile. Nisu želele da se udaju za smrtne ljude jer su cenile svoju slobodu i volele život u šumi, ali kada bi neki junak ukrao vili “krila i okrilje” mogao je da traži od nje šta hoće pa i da se uda za njega. Kada se uda za smrtnika vila je bila dobra žena, ali ako bi našla “krila i okrilje” ostavljala bi muža i vraćala se u šumu, ali ni tada nije prestajala da brine o svojoj deci. Muška deca koju bi rodila postajala su veliki junaci, a ženska vile, kao i njihova majka. Narod je pripovedao da vile toliko vole decu da ih čak i kradu od roditelja kako bi ih odgajale u šumi. Ostalo je zabeleženo verovanje da ako bi neki čovek učinio vili uslugu ona bi se pobratimila sa njim i kasnije mu u svemu pomagala. Po predanju, čuveni srpski junak Marko Kraljević naišao je na zaspalu vilu u šumi “pa je vili hladak načinio, da joj sunce lica ne opali” i tako postao njen pobratim, kome je ona pomogla u mnogo prilika. Pored toga što su obično bile dobre i naklonjene ljudima, vile su bile i osvetoljubive ako im se neko zameri time što glasno primeti njihove fizičke nedostatke ili ih prekine u igri i pesmi. Tada su bile veoma surove i kažnjavale prestupnika.
Ako je neko pomislio da su vile u 21. veku otišle u zaborav, grdno se vara. U narodu je ostalo verovanje, s tim što sada vile žive na nepristupačnim mestima daleko od naselja, ali se ne druže više sa ljudima, jer im ne prija buka savremenog života.
|
