|
Malo je profitera
Marija OBRENOVIĆ (Nezavisna svetlost), 28. Juni 2004.
Priča da pola šarene pijace drže ljudi koji su velike pare zgrnuli na švercu izgleda „ne pije vodu”. I zakupci i nadležni u „Gradskim tržnicama” kažu da ih je svega oko pet odsto
Od ideje da na šarenoj pijaci budu uvedene fiskalne kase za sada se, izgleda, odustalo, što su vlasnici tezgi svakako pozdravili. Među „dežurnim komentatorima” onoga što se kolokvijalno zove našim prilikama po ovom pitanju vladaju, međutim, podeljena mišljenja. Dok jedni smatraju kako je fiskalizacija buvljaka „čista nebuloza”, čija je funkcija da ljude koji jedva preživljavaju „baci” na još veći trošak, drugi tvrde kako bi tim činom ovo „leglo sive ekonomije” konačno bilo prevedeno u legalne tokove.
Potonji kao argument obično navode „proverenu činjenicu” da pola buvljaka „drže” ljudi koji su na švercu zgrnuli velike pare. Takvi, smatra se, na šarenoj pijaci imaju po desetak tezgi, uz to obavezno ide i po koji butik sa identičnom robom i to na atraktivnoj lokaciji u centru grada.
Međutim, od nadležnih iz „Gradskih tržnica”, ali i „iz usta” onih koji prodajući robu na buvljaku prehranjuju porodice, čuje se isto - „biznismena” koji na pijaci stiču i obrću veći kapital ima, ali svega oko pet odsto tezgi je njihovo „vlasništvo”.
Svuda ista priča
Prema istraživanju koje su ljudi iz „Gradskih tržnica” uradili prošle godine, od prodaje na šarenoj pijaci direktno ili indirektno zavisi 3.207 Kragujevčana. Među vlasnicima tezgi najviše je nezaposlenih - čak 66 odsto, dok ostatak čine zaposleni, penzioneri i nekadašnji radnici „Zastave” na ZZO-u, kojima rad na pijaci pruža dodatni izvor prihoda.
Priče ovih ljudi, uglavnom, liče jedna na drugu. Ostali su bez posla ili, pak, nikada nisu uspeli da ga dobiju. Nemajući gotovo nikakav „početni kapital” okrenuli su se jedinom mogućem izvoru preživljavanja - buvljaku.
- Završila sam prvi stepen prava i sedamnaest godina radila u fabrici hrane, sve dok preduzeće nije otišlo u stečaj. Muž se, kako zna i ume, snalazi radeći po kafićima, međutim, ni on nema neki stalan posao. Svesna da se više nikada neću vratiti u kancelariju zakupila sam ovu tezgu pre godinu dana, pošto imam đaka prvaka koga treba nahraniti, obući i školovati, počinje priču vlasnica štanda na kome se prodaju papuče.
Ova žena, stara ne više od četrdesetak godina, kaže da treba mnogo „računanja” kako bi se iz malog prometa i nevelike količine robe izvukla kakva-takva zarada.
- Konkurencija je velika, samo ovde na pijaci ima još dvadesetak tezgi sa identičnom robom. U takvim uslovima teško je opstati. Iako je proizvođač iz Ćuprije od koga nabavljam obuću pre nekoliko meseci podigao cene ostala sam pri prošlogodišnjim iznosima, žrtvujući svoju zaradu. Gde da prodajem skuplje kad i ovako ne ide, pita se ova žena.
Slične muke imaju i njene koleginice Slavica i Milodarka. Prva drži tezgu sa obućom, dok se druga odlučila za dečiju garderobu. Asortiman koji nude uglavnom nabavljaju na pančevačkoj pijaci. Po cenama, međutim, nikako ne mogu da konkurišu kineskim radnjama i poslednjih meseci aktuelnim prodavnicama „sve za 199 dinara”.
- Prethodnih godina smo nekako prolazili, pored toga što prodajemo sličnu robu. Međutim, od kako su se te radnje otvorile više nam nema života. Dešava se da po čitav dan presedimo, a niko te ne pita odakle na kraju meseca platiti tezgu, čiji zakup košta, doduše, svega 2.800 dinara, ali i njih treba zaraditi. Da ne pričam o tome da su put i roba koja mesecima „leži” na tezgi unapred plaćeni, priča Slavica.
Sa susedne tezge se u priču „ubacuje” Milodarka:
- Zimi nas bije kiša i vetar, leti sunce usija lim koji ne smem ni da pipnem od toplote. Na sve ovo sam se još i navikla, ali putešestvija po Pančevu su priča za sebe. Prošli put sam doživela i to da se bijem sa Kinezima. Uzeh da pogledam robu, međutim nije mi odgovarala boja i, naravno, zahvalim se i vratim, kad ti oni skočiše na mene. Prodaju, bre, po principu taknuto-maknuto, ni kada ima feler ne smeš da vraćaš.
Crnji Kinezi od „velikih gazda”
Za razliku od većine drugih prodavaca na šarenoj pijaci koji nerado govore o „velikim igračima”, Slavica i Milodarka bez ustezanja „otvaraju karte” pred našom ekipom. Doduše, gotovo u glas kažu kako je takvih malo.
- Vidi se na prvi pogled ko je razradio biznis. Takvi ne rastegnu tri krpe da popune tezgu, već roba na sve strane „preliva”. Mogu se prepoznati i po tome što na štandu, uglavnom, rade radnici, a ne sam gazda, komentariše Slavica.
Ova tridesetosmogodišnja žena, međutim, ne stiže da nastavi pošto nam raspoložen za razgovor prilazi Ivan, „kolega” iz neposrednog susedstva i priključuje se priči:
- Nema tu tajni, pogledajte tezge sa igračkama ili, recimo, tehničkom robom. Ima tu štandova u koje je uloženo po tri-četiri hiljade evra. Doduše, u pitanju su ljudi koji se prodajom na buvljaku bave desetak godina. Počeli su još kada se pijaca nalazila preko puta Vatrogasnog doma, te nije čudo što su se do sada „snašli”, priča Ivan bez imalo surevnjivosti.
On takođe zna kako među vlasnicima tezgi ima i onih koji po gradu drže radnje, ali ipak žive od buvljaka.
- Svaka im čast, ljudi su lepo „provalili” gde je „prva ruka” i sada istu robu prodaju što ovde, što u radnji. Na kraju krajeva, kako bi izdržali poreze i namete koje treba dati državi kada imaš radnju, komentariše Ivan.
Za vlasnike tezgi na šarenoj pijaci nije tajna da, naprimer, sve štandove na kojima se prodaju zavese drži zapravo jedan čovek.
- Takvih, doduše, ima tek nekoliko i teško se može reći da drže pola buvljaka kako se to inače misli - pet odsto je maksimum. Svi ostali su krpež i trpež kao i mi ovde. Doduše, nešto bolje prolaze oni sa tezgama kod ulaza, naročito kod glavnog, objašnjava Milodarka.
Pravila za tezge
Sa činjenicom da na šarenoj pijaci ima zakupaca koji su vešto „izvrdali” propisano pravilo - jedna tezga na četvoročlanu porodicu, upoznati su i nadležni u „Gradskim tržnicama”. Ovoj pojavi, međutim, teško je stati na put, pošto se kao zakupci pojavljuju obično zaposleni kod „jačih” gazdi, te je „na papiru” sve legalno.
- Četvoročlana porodica može da zakupi samo jednu tezgu, šestočlana dve, a zajednice sa više od osam članova tri. Svakako da postoje zakupci koji maju po dve-tri tezge, ali ne radi se uvek o ljudima koji su razradili posao. Naime, uzimajući po više tezgi na različitim delovima pijace čak i početnici, koji materijalno ne stoje bog zna kako, misle da će brže ostvariti zaradu. Među njima je najviše porodica izbeglih sa Kosova i Metohije, koje po broju članova zaista imaju pravo na više prodajnih mesta, objašnjava Dušan Milovanović, direktor JKP „Gradske tržnice”.
U uslovima koji trenutno vladaju na kragujevačkoj buvljoj pijaci, po njegovim rečima, fiskalizacija, jednostavno, ne dolazi u obzir. Naime, pored cene zakupa, kaže Milovanović, prodavci na buvljaku morali bi mesečno da izdvoje još desetak hiljada dinara za različite takse, poreze i doprinose. Tako od i onako bedne zarade, kojom jedva sastavljaju kraj sa krajem, teško da bi išta ostalo, većina bi čak upala i u „debeli minus”. Kuda bi onda država sa ljudima koje je buvljak, kako-tako, zbrinuo?
|
