Prva strana

Izlistavanje:

Po članicama

Po temama

+ Društvo
+ Ekonomija
+ Kultura
+ Politika
+ Sport
+ Ljudska prava

Štampanje:

printVerzija pogodna za štampu

Preuzmite sledeće fajlove:

docTekst u MS Word formatu
(41 KB)

Ко Србима јаму копа

Врањски прилози за "Маратонце"

Горан М. Антић, ”Врањске “, Врање (11. Maj 2007.)

Kад је истоплеменик, Србин, могао да му упропасти живот, није ред да му сад неки иноплеменик, Ром, упропасти смрт

Шиптари нас убијају, а Цигани сахрањују - у огорчењу и гневу великом пише грађанин овдашњи, који би се звао Србоје, Србислав, Србољуб, или макар Воја, да је писаније којим случајем потписао. Али, није, ваљда сматра да је гласноговорник свих ортодоксних Србенда Врањанаца, који, ето, живе како живе, кучешки такорекућ, али бар да их истоплеменик сахрани, кад је могао да му упропасти живот, није ред да му сад неки иноплеменик, Ром, упропасти смрт.

- Дотле ли дођосмо - даље се реторички пита овај анонимни ултрапатриота - да нас некрштени копају?! - и овај, слободно се може рећи некрофилни патриотизам изазива масу питања, пред којима врањско друштво деценијама затвара очи, а прво које се намеће у колоплету политичких, економских, културолошких, па зашто не, и антрополошких околности, јесте - да ли у Врању постоји латентна, прикривена дискриминација, својеврсни крипторасизам, нарочито уперен ка Ромима, од којих је већина старијег градског порекла од већине Врањанаца, или "Врањанаца".

НЕКРОФИЛНИ ПАТРИОТИЗАМ

Јавно комунално предузеће "Комрад", чији је један од задатака и сахрањивање, броји 205 запослених, од којих је бар 40 посто Рома. Највише их има у РЈ Градска чистоћа, од 35 радника 32 су Роми, а тамо где је покојнику већ свеједно (његовим ближњима, ето, није, да макар приликом смрти, наравно туђе као што у нас по правилу бива, покажемо какве смо патриоте), у РЈ Погребна служба, од 15 "Топаловића" осам су Роми. Е, то некоме боде очи. Ако сам живео цигански, нека ме бар српски сахране, несхватљиве ли бизарности оног (не)потписника анонимке.

- Није то правило - каже Весна Стефановић, помоћник директора "Комрада" - и не би том мањинском ставу требало придавати неки значај. Да, једном је неко предамном у разговору поменуо тако нешто, али покушавам да га разумем, човек је био скрхан болом, у том деликатном стању му је ваљда и то засметало. Али, сигурна сам да није озбиљно мислио. То је изузетак.

Само да се не оваплоти она пословица о изузетку и правилу, чега смо се у скоријој прошлости нагледали.

- Био је, колико знам, један случај - вели Нела Цветковић, ПР "Комрада" - када је ожалошћени, баш приликом укопа, изразио своје незадовољство речима: "Па, баш ли морају Цигани"? Међутим, није то тако. Ми распишемо конкурс, па ко се јави, тамо не пишемо која је националност пожељна. У самој фирми, међунационални односи су беспрекорни. Нико овде не гледа да ли је неко Ром или Србин, или нешто треће.

Укључује се шеф РЈ Градска чистоћа, Нинослав Јовановић:

- Моји радници, који су већином Роми, имају много притужби на понашање према њима, нарочито у ноћним сатима. Има пијаних, обесних, хулигана, скинхедса... Вређају моје људе, псују, отимају им цигарете. Познат је случај кад су једног чистача, Рома, везали за дрво. Недавно су једнога затекли код Робне куће и присилили га да их вози у колицима до Монопола. Срећа те је наишла полицијска патрола, кад су оно видели, нису могли да очима верују; па су, да се правда задовољи, натерали оне мангупе да чистача у колицима возе узбрдо чак до општине

ВИ СТЕ АЗДИСАЛИ

Драган Маркић, шеф РЈ "Погребна служба", имао је искуство те врсте:

- Јесте, дешавало се, мада ретко. Али, не видим у чему је проблем - нема никакве разлике, Ром, Србин, у чему је ствар?

Ко жели да заради парче хлеба, слободно му је. Код мене је осам Рома, седам Срба, заједнички раде; шофери, Срби, увек су ту да помогну, да спусте сандук, да се нађу. А ти који тако размишљају, не знају шта је овај посао: лети врућина, зими хладноћа, радно време не постоји. Кад се конкурс објави, не тражи се Ром или Србин, већ радник "Комрада", а људи којима сам ја шеф су нека врста "специјалне јединице" наше фирме. За ове послове бирају се најспособнији, најздравији, свашта ту треба поднети, не знам да ли би ти који се буне због Рома то могли да издрже: укопи, стресови, па ексхумације, саобраћајни удеси, утроба на све стране, треба то издржати.

Да ли би тај незадовољни родољуб то могао, нека се запита?

На Шапраначком гробљу, у собици коју загрева "бубњара" седе три радника погребне службе, сви Роми, и Ромкиња која ту чисти.

- Чекај бе - чуди се Данијел - ми у Америку ли живимо? Не, него у Србију живимо, а ко је тај Србин који ће да копа на минус петнаес'? Мада, мени никад нико није пребацио нешто, наше муштерије се не буне.

- Море - убацује се Орхан - чуо сам ја то, чуо, код К. (познати градски лик, прим аут.), али ајде, нисам хтео да причам, мислим па случајно.

Јануш за дванаест година рада на погребним услугама није имао такво искуство.

- Али, пре неки дан, копамо ми, дође човек, донесе нам пиће, какав је и обичај, увек нам донесу да попијемо за покојникову душу. Кажем колеги да тркне до дућана, да купи нешто за мезе. Кад ти онај то случајно чује, па се изнервира, ваљда је мислио да је то њему упућено. "Ви сте, море, аздисали"! издра се, узе оно пиће, па у реку! Сутра дошао, извињава се, добро, разумем човека, изгубио неког драгог, тешко му је.

Бунушевачко гробље пружа другу слику: на самом северозападном ободу гробља, четири радника "Комрада", уз асистенцију шефа, копају раку. Копају?! Не. На минус петнаест целзијуса, уз северни ветар са Крстиловице који пробија одећу до костију, не брије него дере, они не копају, него мацолом и огромном "штемазјлом" буквално разбијају смрзнуту земљу! Крај њих, убога ватрица, која више хлади него што греје. Нема времена ни за представљање, руке радника од хладноће се лепе за алат, новинара за камеру. Шеф стигне да каже:

- Покушали смо да скипером, ровокопачем, да ископамо земљу, не иде, само ју је још више набио. Морамо овако, да је ломимо, комад по комад.

Кад чују о чему се ради, Ромима је поред све муке смешно:

- Кад распишу конкурс, нека се јаве Срби, па нека се национално укопавају. Прво, што неће, друго, и да хоће, кад би ово завршили? Данима би трајало, покојник би по овој зими и могао да сачека, а на плус четрдесет?

Српске патриоте би, поводом оваквих бесмислица, можда могле да се присете времена кад су Срби сахрањивали Србе, где? - парадоксално, на Циганском гробљу, после Другог светског рата, када је, то је јавна тајна, на десетине "народних непријатеља" тамо погребно по кратком поступку, не у организацији "Комрада", него ОЗН-е. Можда би им то више одговарало?

ШТО СЕ НЕКО НЕ ЗАПИТА ЗА ЖИВОТ

Поводом сулудих негодовања типа "зашто Србе сахрањују Роми", Миле Бајрамовић, председник Удружења грађана "Ромален", поставља бројна питања:

- Уопште ме не чуде такве појаве, јер је приметно да мање-више прикривене дискриминације према Ромима има не само у овом случају, већ се тај крипторасизам јавља на разним нивоима и у свакодневним ситуацијама. Чак и неки локални медији, блиски власти, повремено подгревају овакву атмосферу; подсетио бих само на случај наводне изградње џамије за Роме који прихвате ислам - "веру за вечеру", како је написао журналист. С друге стране, пре неколико година имали смо масовно крштење Рома под притиском друштвене атмосфере, у саборној цркви Свете тројице, које је обавио лично владика врањски. Шта је са постављањем споменика Бакији Бакићу? Неким Србима смета што их Роми сахрањују, а шта ми да кажемо поводом нашег сахрањивања? Ко води рачуна о Циганском гробљу, ко за Роме копа раке? Нема прилаза, пута, нема воде, струје, свуда около шут, ђубре... Нема ни једног Рома на српским гробљима, али на Циганском гробљу има сахрањених Срба! Неки бескућник умре, нема ни оставштине, ни родбине, где ће га?

Па на Циганско гробље, тамо је најлакше. И на крају, ко се бави оваквим морбидним стварима, ко кога сахрањује, што се неко не пита за оно пре тога, за живот, и ромски и српски?

© 2003 - 2012 Local Press. All rights reserved