Po članicama
Verzija pogodna za štampu
Tekst u MS Word formatuТЕШКА СУДБИНА БЕСКУЋНИКА
Као да нису живи
Елизабета ЈОВАНОВИЋ, ”Светлост“, Крагујевац (11. Maj 2007.)
Смрзавање
бескућника Миодрага Стевића отворило је питање статуса тих људи у Крагујевцу.
Испоставило се да се о таквима не воде посебне евиденције, а камоли да им се
озбиљно помаже, бар у зимским данима
Таласу
сибирске зиме, који је последњих дана јануара изненада запљуснуо град на
Лепеници, није одолео педесетчетворогодишњи бескућник Миодраг Стевић, познатији
по надимку Комарац. Већ прве ноћи (25. јануара) када се жива на термометру
спустила испод двадесетог подеока он се није пробудио из сна. Комарац је био човек без занимања, без посла
и без адресе. Имао је породицу, али није живео с њом, од свих је био
заборављен.
Пронађен
је мртав, изјутра око девет часова, у напуштеној кући у Даничићевој улици број
4, која се налази преко пута Прве крагујевачке гимназије. Затечен је како лежи
на леђима, на старом похабаном кревету, који је испратио ко зна колико јадника,
са пребачених неколико изанђалих простирки преко стомака, а око узглавља су му
биле гомиле ђубрета и празних флаша. На брковима му се нахватало иње.
Мртвозорник је констатовао да је узрок смрти – смрзавање.
Куће смрти
Миодраг
Стевић био је само један од повремених станара куће која годинама зјапи без прозора. Уместо стакала, да би
ублажили студен, људи којима је она једини дом навукли су стари сако. У соби у
којој је коначило петоро бескућника, и врата су импровизована, али она ни
изблиза нису довољно штитила од промаје и голомразице.
Ако се
свему томе још дода је Комарац био и болешљив, а волео је да мало више да
попије, обично на празан стомак, јер није могло лако да се „ижица” пара за
храну и пиће, онда ни не чуди зашто је отишо с првим већим мразем.
Његови
сапатници, са којима је у последње време делио и добро и зло, причају да је био
ожењен и да је имао четворо деце која су, по разводу, остала да живе са мајком
у Баточини, а њега су најурили из куће.
Данас његове две одрасле кћерке живе у Италији. Кажу да са њима Комарац
није имао никакав контакт, као ни са осталим делом своје породицом, јер су га
одбацили због алкохолизма који је био један од главних разлога његовог
разилажења са супругом. Због тога је живео бесциљно, од данас до сутра.
Сахрањен је 28. јануара на гробљу Бозман.
Кућу у
којој се „угасио” Комарац и иначе зову „кућом смрти”. Одавно је, иако
неусловна, постала стециште многих
скитница, клошара, наркомана, градских алкохоличара, али и путника намерника из
тог социјалног миљеа, који обично само продефилују кроз Крагујевац. У њој су,
на жалост, многи одбројавали своје последње дане.
Друга
таква напуштена кућа налази се у Шумарицама и њу
бескућници зову „кућа смрти два”. Сва остала места у којима битишу социјални
случајеви и клошари, каква је и некадашња зграда Друге гимназије, немају тако
страшна имена, иако нису ништа лепша ни конфорнија, али у њима није скончало
толико људи.
И друга
жртва овогодишње поларне хладноће, старац Драгослав Дугић (77) из села Ђурђева
код Раче, који је 27. јануара преминуо због хладноће и исцрпљености, до недавно
је имао сличан статус као Комарац, а
обично је коначио по Крагујевцу - најчешће
код „Озона”. После му је додељена кућа на коришћење у селу Ђурђеву, која
је у власништву те месне заједнице. У њој је живео сам све до последњег дана.
Жужа неће кући
Донедавни
Комарчев цимер, Славољуб Кораћевић, познатији под надимком Жућа, има свега
тридесет осам година. Каже да није изабрао улицу него да му је то наметнуто.
- Од
осамнаесте године сам на улици. Спавам код познаника, ко ме где прими. Мој отац
је богат човек, има трособну кућу на Ћави, али ја с тим немам ништа. Он има
другог сина коме је све дао. Само он му је он битан. Ожењен сам, супруга ми је
психијатријски случај и често је у
душевној болници. Сада мислим да је код својих родитеља. Дете ми је смештено у
Звечанској, зато што моји нису хтели да нас приме у кућу. Сумњали су да је
моје.Три године нисам им прескочио праг, прича Жућа.
Он каже
да сви знају како су његови богати и терају га да иде кући.
- Ја им
кажем да сам сам и да немам где да одем. Немам шта ни да једем. Пијем јер ми није
лагодан живот. То ми је утеха. Једем четврт хлеба за три дана. Сви те нуде
пићем, нико те не пита шта ћеш да поједеш. Теши ме што нисам једини који живи
оваквим животом. Многи су и помрли. Има нас тренутно десет који пијемо и
дружимо се. Живимо у „кући страве”. Да не пијем - не би могао да живим. То ме
држи, прича Жућа.
Он је љут
на државу, на систем, на цели свет, јер
му је растурена породица, а он је каже за ту исту државу дебело залегао.
- Био сам
као добровољац на ратишту у Хрватској две године. У Дрнишу сам и рањен у кичму.
Метак ми још увек нису извадили, само гелере. Никада нисам ни динара примио,
иако сам фактички војни инвалид.Пре неки дан дали ми 1.000 динара у Центру за
социјални рад. Шта да радим с тим парама, пита се Жућа.
Каже и да
је имао посла са милицијом, у више наврата. Ишао је и на лечење у душевне
болнице, због алкохолизма, али се увек враћао на старо, пошто га је уместо куће
чекала улица. Био је бесан на своје ортаке када су, заједно са нама, после
посете редакцији „Светлости”, отишли на казан у Црвени крст.
- Њима
човек може да замаже очи тањиром пасуља. Ја хоћу да се трајно реше наши
проблеми. Нећу да једем сада када не једем као човек сваког дана. Нисам гладан.
Ништа ми не треба, рекао је видно узбуђен Жућа, али је на крају примио своје
следовање уз мало убеђивање људи из Црвеног крста.
Срба и Љуба
Исти
начин живота има и Срба из Крагујевца. Неће да каже своје име и презиме, каже
да га у граду сви зјану као - Србу. И он живи на улици - где стигне и како зна.
- Живим
из канте, јер ме ово друштво не прихвата. Идем по улици и просим. Волим и да
попијем. Имам троје деце, њих не могу да виђам, јер немам шта да им пружим.
Разведен сам. Знам шта је ред. Срамота ме је што немам пара ни за чоколаду да
им купим кад одем да их видим. Најстарија ћерка има 13, средње дете 11, а
најмлађе осам година. Одем понекада пред школу да их видим и да поразговарамо.
Они ме воле. Не стидим се што сам лоше
обучен, прича Срба.
Он мисли
да га друштво у ком се налази тера на крађу, али он то не жели, неће да робија.
- Ако ми
не дају новац, што ми не издају потврду на основу које могу да одем у продавницу? Два дана нисам
ништа јео. Кога је за то брига, пита се сам за себе, ширећи безнадежно руке.
Његов
друг Љуба дошао је из Урошевца у Крагујевац као избеглица, али не у избегличком
таласу, због чега није ни имао никакав вид помоћи. Пут га нанео на ову страну,
онако случајно.
- У
Крагујевцу немам никога свог, сем другара које сам по доласку упознао и који су
ме прихватили. Захваљујући њима ја сам још увек жив. Дошао сам без пребијене
паре. Сам. Деца, син Саша и ћерка Соња, остала су ми са женом Горданом на Шар
планини, где су се раније склонили због
рата. Још увек смо у браку. Они једино знају да сам у Србији и ништа више.
Изгубили смо сваки контакт, прича
бришући сузе Љуба.
Плачно
прича да је седам пута био затваран у Бонстилу, једини је са мајком остао у Урошевцу, преко 20 месеци их чували
кворовци. Кад му је мајка умрла као последњи Србин напустио је град.
- Тамо
сам имао две куће и аутолимарску радњу. Када сам дошао у Крагујевац покушавао
сам да нађем неки посао, али је ишло тешко. Сви су кукали да им слабо иде и да
им нису потребни радници, прича Љуба.
На
његовом лицу очито се види изнуреност од глади и хладноће. Не крије да га је
опхрвало безнађе и да не види излаза из своје ситуације. Нема пара ни да оде до
Лесковца, где се налази његова матична служба, а тамо би требало да извади
неопходна документа како би примио бар неки вид помоћи.
Прича Ђуре Мутавог
Педесетједногодишњи
Ђура Мутави, родом из Претока, на улици се нашао игром случаја, али се већ
навикао на бескућнички живот.Не може се рећи да му прија, али је он помирљив. У
његовим плавим, помало крвавим очима, види се туга. Прича да му је све наопако
кренуло када је његова супруга отуђила стан.
-
Наследио сам мајчин стан, који је откупила моја жена на своје име. Она га је
продала и присвојила сав новац, а мене је отерала у „кућу смрти два”. То је кућа близу споменика
Нада Наумовић. Да није било једног великог човека, Богдана, који ме је
прихватио ја бих до сада био мртав. Без посла сам и било какве помоћи и
принуђен сам да узимам храну преко Црвеног крста да би преживео, каже Ђура.
Он је
некада био „Заставин” радник, квалификовани металоглодач, а има положене све
три возачке категорије. Напустио је
фабрику, са 28 година стажа. То је било, вели он, 1996. године. Узео је
отпремнину и уложио је у сина.
- Купио
сам сину „ауди” како би зарађивао за себе. Уствари, купио сам му радно место, кад
сам већ изгубио своје. Он је таксиста. Са сином и женом сам у добрим односима,
иако сам ја остао на улици. Нисмо се развели, нити ћемо.Она сада живи код свог
оца и мајке. Моја ташта је фина жена, али је таст тежак човек, никада се нисмо
слагали, и ја не би могао с њим да живим под истим кровом, прича Ђура Мутави.
Њему је
довољно што га син често обилази. Понекада му нешто и донесе да поједе. Иначе,
Ђура је добровољни давалац крви. Чак је 51 пут дао ову драгоцену течност.
Последњи пут недавно, када се десила катастрофална железничка несрећа у Црној
Гори.
У друштву
ових бескућника нашао се и четрдесетпетогодишњи Милан Лазић, избеглица из
Приштине. Он живи са супругом и децом у колективном смештају у Трмбасу, али га
„вуче” тај бескућнички начин живота, па највише времена проводи са локалним
скитницама.
- Ја имам
боље услове. Породица ми је на окупу. Имам обезбеђен један оброк дневно. Топло
ми је и могу да се окупам, а моји другови немају баш ништа од тога. Нисам у
стању чак ни да их позовем код себе. Посете су забрањене, каже Лазић.
Он и Ђура
су били и најприкладније обучени на овако ниским температурама. Срба је имао
само дукс, Жућа танку пролећну јакну, баш као и Љуба, на ногама „слаба”
обућа. Цвокотали су испред зграде
Црвеног крста, док су чекали да их уведу у магацин да проберу нешто за себе. На
жалост, нису успели да нађу прикладну гардеробу за ово доба године, јер такве
није било у магацину ове хуманитарне организације. Нити је било зимских ципела
нити зимских јакни, само мушких сакоа, мантила... Отишли са по два ћебета испод
мишке и порцијом топлих макарона, задовољни и са тако мало пружене пажње.
Али, нису
само бескућници ове зиме угрожена „врста”. Није много боље ни онима који имају
„формални” кров над главом, попут читавих породица које живе у „картонском
насељу” у Бресници и Улици Драгослава Срејовића, или оних чији су се кровови
урушили, па кућу није могуће угрејати нити заштитити од велике хладноће.
Без евиденције
По речима
Снежане Цицић, координатора тима за материјално обезбеђење при Центру за
социјални рад, Миодраг Стевић Комарац био је познат Центру и више пута му је
била додељена једнократна новчана помоћ. Он није имао личну документацију на
основу које би могао да оствари сталну материјалну и помоћ, али је имао
пријављено пребивалиште у личној карти у Љубићкој 15, али ту није живео.
Њену
причу потврђује и Славица Савељић, главни стручњак за социјална питања
Скупштине града, која изражава жаљење што је сироти човек тако завршио. Тврди
да је одбијао смештај и лечење и сваки други облик сарадње. Повремено је примао
храну и одећу, али је њега само занимао новац, коју су, како каже, избегавали
да му дају јер су знали да ће га на други начин употребити, а не за побољшање
услова живота.
Иначе, у
граду не постоји никаква евиденција људи који практично живе „на маргини”. Они
се евидентирају или као тешки социјални случајеви који примају сталне или повремене материјалне
помоћи, али не и посебно као бескућници- скитнице. За такво стање делом је
крива и сама дефиниција, односно оно што се подразумева под појмом бескућника.
За Центар за социјални рад бескућник
није онај који има породицу и кућу, а напустио их је из неких својих
разлога, па живи и спава по парковима на клупи, по хаусторима, улазима, аутобуској
или железничкој станици, чак и у шахту. Грађанима у већини случајева смета
њихово присуство, жена и деца их се често плаше када их виде како се тетурају с
флашом у руци, иако они никога не дирају. Зато имају честе „сусрете” с
полицијом.
По речима
Ненада Николића, командира полицијске станице за дежурство, бескућници и
скитнице по правилу нису и ексцесне особе и
права је реткост да они изазову тучу или да некога провоцирају.
- Имали
смо случај да је један бескућник запалио ватру како би се мало загрејао у
једној напуштеној згради у Улици војводе Путника. Он није имао намеру да
изазове пожар, али се ипак то десило. Грађанима из суседних стамбених зграда то
је засметало и пријавили су га. Против њега је била поднета прекршајна пријава
зато што је узнемирио грађане, али и због скитничења, каже Николић.
По слову
закона, скитничење је кажњиво и предвиђенене су превасходно новчане казне, које
се скитницама обично замењују за затворске, јер, по правилу, немају пара да их
плате. Николић је мишљења да би претходно требало нешто да се превентивно
уради, па потом да уследе казне. Није исто, каже он, када грађани пријављују
полицији човека који се излежава на клупи или неком другом месту, а никога не
дира. Осим што је ружно видети, он тим својим поступком није починио прекршај,
али се у таквој ситуацији увек шаље полицијска патрола.
У већини
случајева се скитнице затичу у алкохолисаном стању, због чега се одмах зове
Хитна помоћ која их по обављеном прегледу одводи на одељење психијатрије на
класично отрежњивање. Најдуже се у болници задржавају један дан, јер нису
предвиђене друге могућности. Полиција о сваком таквом појединачном случају
обавештава Центар за социјални рад.
Скитница
изгредника нема много, каже Николић, углавном се понављају једни те исти. Током
целе прошле године поднето је укупно седам прекршајних пријава пријава и то је практично једини статистички податак о
њима.
Потребно прихватилиште
Иако
спада у велике српске градове, Крагујевац није успео да обезбеди прихватилиште,
па макар и привремено, које ће послужити бескућницима и градској сиротињи да се
збрину и склоне са улице у екстремним ситуацијама, као што је била ова од пре
неколико дана. Сви се слажу да граду треба један прихватни центар.
- На
жалост, град нема прихватилиште. Било је неколико бескућника које је породица
напустила због њихове асоцијалне неприлагођености, или су дошли из других
градова. Такве град, у договору са Центром за социјални рад и другим
институцијама, збрињава, шаљући их у постојећа прихватилишта. Пошто је често
реч о алкохоличарима они се шаљу на медицинско лечење, а након те процедуре
смештају се у социјалне установе, каже Савељићка.
По њеним
речима, до краја године Крагујевац би требало да добије прихватилиште, које је,
и по мишљењу Невенке Богдановић, секретара градске Организације црвеног крста,
и људи из Центра за социјални рад – неопходно.
- Оно је
потребно макар у овом хладном времену, када су могуће велике кише и снегови. У
летњем периоду може се направити нека друга врста програма за радно способне.
Црвени крст има и ресурсе и способности да може да пружа помоћ бескућницима у
сарадњи са локалном самоуправом и другим институцијама. Црвени крст тренутно
нема других могућности осим пружања топлог оброка, ћебића и гардеробе како би преживели ове зимске
дане, каже Невена Богдановић, додајући да они
до бескућника долазе тако што их грађани или новинари обавештавају да су
некога пронашли и тек онда интервенишу. За оне за које већ знају – на време их
и сами збрињавају.
Све се,
практично, своди на једнократне помоћи или на континуиран коришћење топлих
оброка, али да би и то остварили морају бити евидентирани у Центру за социјални
рад. Тренутно народну кухињу користи 589 најугроженијих, односно 248 породица,
а потреба има да се списак прошири на бар 700 њих.
- Боље би
било када би више нас могло да им помогне и да се нађе неко трајно решење, него
да им се овако, од случаја до случаја, помаже само када их пронађемо, каже
Богдановићка.
Док се дотле не стигне бескућницима и највећом
сиротињом највише ће се, као и до сада, бавити полиција и екипе Хитне помоћи.