• 
• Arhiva
• O projektu
• Local Press
• Članice
• Kontakt

Pretraživanje:

Izlistavanje:

Po članicama

Izaberi: Bečejski mozaik Borske novine Društvo Ekonomija Grad Hronika za Zemun Kikindske novine Kraljevski glasnik Kulska komuna Kultura Ljudska prava Moj Kovin Narodne novine Novi dan Novokneževačke novine Novosadske novine Pančevac Pečat Polimlje Politika Porodični krug Revija Kolubara Revija Polje Sloboda Smederevska sedmica Somborske novine Sport Svetlost Tibiskus Vesti Vranjske novine Vrnjačke novine

Po temama

+ Društvo

+ Ekonomija

+ Kultura

+ Politika

+ Sport

+ Ljudska prava

Arhiva:

Sva izdanja

+ Izdanje broj 119 - 9. April 2010.

+ Izdanje broj 118 - 19. Mart 2008.

+ Izdanje broj 117 - 30. Septembar 2007.

Насиље у породици

Жртве које ћуте

Дејан ДИМИЋ, Врањске новине (26. Februar 2007.)

Законодавац је новим Породичним законом максимално заштитио евентуалне жртве насиља у породици. Проблем је у томе што га судови доследно не примењују

Какве стравичне размере насиље у породици поприма доказује случај бебе, млађе од годину дана. Њен деда, незадовољан недостатком простора у кући, након што се ћерка, након развода са мужем, вратила код родитеља са малом бебом, у моменту најжешће свађе, покушао је да зарије у бебину руку - виљушку.

Имали смо, кажу у Одбору за људска права, и случај убадања мајке, такође виљушком, од стране сина алкохоличара. Било је и примера, кажу, примера да жене овде добијају жестоке батине јер се мужу или сину не свиђа ручак или зато што су помериле неку ствар са места где иначе стоји.

Многи тврде да је насиље у породици, било физичко или психичко, у рангу злочина. Обично су погођене жене (најчешће у улози супруге, мајке, ћерке, снаје), потом родитељи, деца и, ређе, мушкарци (у улози мужа или оца). Драган ПЕТКОВИЋ, социјални радник овдашњег Центра за социјални рад, каже да његово искуство говори да Врањанци, с обзиром на традиционални моменат по коме су уређени породични односи на овом подручју, фактички и не препознају насиље у породици. То има за последицу одложену, обично закаснелу детекцију овог типа насиља.

ПРИКРИВАЊЕ

- Шездесет одсто жена које дођу у наш Центар - каже Петковић - обично кажу: „Муж ме не бије, само ми опали понеки шамар“. Као да то није насилно понашање. Жртве често сматрају да то тако треба, да рецимо муж има пуно право да с времена на време истуче жену, да је то саставни део живота. Неке правдају мужа који злоставља дете у стилу „криво је, заслужило је батине“. С друге стране, жртве су уплашене да спољном свету кажу истину, ваљда због тога што насиље сматрају неком врстом породичне срамоте коју треба скривати од укућана, а посебно од околине. Физичко и психичко насиље најчешће врше мужеви над супругом, често и у комбинацији са насиљем над децом, као што је то у случају алкохоличара, док је код љубоморе фокус на супрузи. Код економског насиља, имамо примере из наше праксе да муж затвори супругу у кући, потпуно је изолује у односу на спољни свет, не даје јој да иде на посао, ускраћује новац, телефон. Такође, имамо пример да мајка има четворо деце, а не обезбеђује им финансијска средства за живот, није заинтересована да их школује. То је насиље “нечињењем” и ми смо у том конкретном случају реаговали тако што смо два детета сместили у установу социјане заштите. Два су још код мајке јер су у предшколском узрасту, а ми смо против ње покренули поступак за лишење родитељског права.

Петковић додаје да се као злостављачи у породици најчешће појављују алкохоличари и наркомани, патолошки љубоморни супружници и људи са комплексима ниже вредности.

Има и незадовољних условима и материјалном ситуацијом у којој живе, па кривицу за то сваљују на остале чланове породице, искаљујући незадовољство насиљем над њима, кажу нам у врањском Одбору за људска права - мреже ЦХРИС.

- На наш СОС телефон - скреће нам пажњу волонтерка Одбора Џула БЕКТАШЕВИЋ - јавило се само у току прошле године 160 жртава насиља у породици, од којих је 85 дошло овде и затражило правни савет. Општи је утисак да се жртве, чак и кад дођу, тешко одлучују да причају о томе. У целој причи треба истаћи да у готово свим случајевима породичног насиља, када у породици има деце, највише страдају она, чак и када нису директне жртве. Имамо случајеве да муж злоставља жену, говори пред децом да ће је убити. Када мајка одлучи да све пријави полицији, дете то не дозвољава из страха шта ће отац тек након тога урадити. Деца која живе у насилним породицама обично усвајају тај модел понашања. Постају насилни према најближима, али и према околини. Нажалост, у Врању нема институције организује групни рад са децом која трпе насиље у породици, па би зато више пажње малишанима који живе у таквом окружењу требали да посвете у школи - разредне старешине, психолози, педагози.

Сузана АНТИЋ - РИСТИЋ, координаторка Одбора, каже да је њима пријављен случај насиља у породици где деда и баба покушавају да заштите унуке од злостављања властите ћерке и њеног мужа који живе у хаосу.

- То траје већ годину дана - истиче Антићева. Родитељи очигледно не препознају проблем јер нам комшије и дан-данас пријављују насиље, међутим, није се макло даље од почетка.

Центар за социјални рад ту може доста да уради, сходно својим овлашћењима, да пребаци децу у сигурно окружење. Нама нимало није лако. Један човек против кога се води процес на суду због насиља над супругом, због њеног контакта са Одбором, три пута је нападао нашу правницу.

СТРУКТУРА

Маја ЈОВАНОВИЋ, правница Одбора за људска права, каже да је заблуда да се као насилници појављују искључиво сиромашни људи.

- Истина - каже Јовановићева - они чине отприлике половину те групације, али има добро ситуираних, чак врло богатих, директора, професора, војника, полицајаца, па и људи из Цркве. Имамо и случајеве да нам мушкарци дођу и кажу: “Чекајте, ја не могу више да је трпим.

Мислим да сам ја жртва насиља”. Да би се цео проблем успешније решавао неопходан је рад у групама, да се људима омогући да причају о проблемима, и посебно, оснаживање жена. Син је овде нпр. доводио мајку јер је муж стално бије. Желео је да је премести у други стан, да је одвоји од супруга, али она никако не пристаје. Радије трпи, ваљда што је овде напуштање мужа скандал. Све би било боље за нас да се закон, који је добар, доследније примењује од стране судова. Процеси треба да се решавају по “нарочито хитном поступку”, како стоји у законском тексту. Прво рочиште се заказује у року од осам дана, жалбени поступак у року од 15 дана, с тим што жалба не одлаже извршење.

У Србији се, према истраживањима, никада не сазна за 78 одсто случајева најчешћег облика насиља, злостављања жена од стране супруга. “Окидачи” насиља међу брачним партнерима су рођење детета, период трудноће жене или период одмах по заснивању породице. Жртва има децу у близу 90 одсто случајева, а у 72 процента насилник је отац детета, које је скоро увек сведок малтретирања мајке

Просечан период од почетка насиља до његовог пријављивања износи преко дванаест година, у Врању неке су се жене осмелиле тек након петнаест-двадесет година. Јасно је какав труд треба уложити да се, кроз едукацију и групни рад, подигне свест жртава о томе колико је важно да са неким разговарају о ономе што им се дешава.

© 2003 - 2010 Local Press. All rights reserved