Po članicama
Verzija pogodna za štampu
Tekst u MS Word formatuIntervju
Mesec je za probu – Mars je cilj
Ljiljana Ljiljak, LA, decembar 2006, Revija Kolubara (19. Februar 2007.)
Suret sa Veljkom
Jovanovićem (Valjevo, 1962) u Istraživačkom centru NASA-e, JPL-u, u Pasadeni,
desio se na izmaku prošle godine u danima kada su iz tog centra stizale
uzbudljive i senzacionalne vesti o planeti Mars. U danima kada se do usijanja
prave afere u SAD-u podigla tema globalnog zagrevanja na koju naučnici odavno
upozoravaju, a Vlada najmoćnije zemlje sveta tvrdi da je to neistina.Sva
saznanja o kretanjima u klimi zemlje deo su velikog decenijskog programa
istraživanja atmosferskih sistema oko planete Zemlje, vazdušnih i vodenih
tokova, uporedo sa istraživanjima najudaljenijih planeta našeg sistema. Ta
istraživanja odvijaju se upravo u ovom centru Los Anđelesa, a obradu snimaka iz
vasione i atmosfere radi tim kojim rukovodi Veljko Jovanović, Valjevac.
Osim u JPL-u
mogli ste ga sresti poslednjih godina u Istanbulu ili Parizu, gde su održavani
kongresi svetske organizacije za fotogrametriju (kojom rukovodi), a već priprema
predavanja za sledeći kongres u Pekingu. Od Valjeva do Pasadene na tom
„planetarnom” putu, Veljku su velika podrška supruga Helena i dva sina,
blizanci Luka i Marko. Puno povoda za razgovor, koji je i počeo hronološki.
– Došao sam u
Pasadenu, u JPL, 1993. godine, a u tim godinama su već počinjala ispitivanja,
program osmatranja Zemlje. To je program za koji je NASA dobila budžet sa
ciljem da se ispita zemljina atmosfera, površina i interakcije Sunca, slojeva
oblaka kao dela atmosfere, uključujući i okeane, vazdušne mase. Moja grupa je
odgovorna da te podatke, sa tih instrumenata koji su uglavnom daljinski, primi,
obradi i pretvori u formu koja je pogodna da ih naučnici dalje koriste,
ispituju sastave, promene u raznim segmentima aerosola. Da ispituju promene u
globalu, refleksiji oblaka, ispituju promene o tome koliko vegetacija na nekim
područjima Zemlje utiče na oblake; prate se, na primer, i oblaci od prašine
koji se kreću iz Sahare prema Evropi. Poenta je u tome da se to prati jedno
vreme da bi se moglo nešto i zaključiti, tako da su ti instrumenti u orbiti
obično od šest do deset godina i onda ih zamene novi, kako bi se nastavila
ispitivanja – kaže Jovanović.
Lepa su imena letilica sa kojih se dobijaju ti
podaci!
- To su Magelan,
Vojadžer, Kasini, to su planetarni, a ja sam počeo da radim sa onima koji
ispituju zemlju. U JPL-u se radi i planetarni i Zemljin program mada sam u
raznim stvarima uključen i u ovaj program „rovera” za Mars.
Sve te letelice,
roboti, minijaturni sateliti, čiji se modeli mogu videti i u JPL-u, deluje kao
igračke nesrazmerne tim velikim prostranstvima?
– Roboti i nisu
tako mali, roboti su kao dečije bicikle, ali su male kamere na njima. Postoje
razne vrste kamera: panoramske, dve navigacione, koje snimaju iz raznih uglova
po prostoru, kako bi se dobila trodimenzionalna slika. Pa imate sprave koje
grebu površinu, pa spektroskopi tu zagrebanu površinu snimaju i ti podaci stižu
na Zemlju – mi ih obrađujemo, naučnici gledaju, analiziraju. Imaju i naučne
kamere, spektometri i one koje su samo za navigaciju i one koje samo snimaju
površinu.
Sve je počelo sa Beogradom?
– Ja sam završio
geodeziju na Građevinskom fakultetu u Beogradu, a ovde sam na PURDUE
univerzitetu magistrirao fotogrametriju. Počeo sam da radim u jednoj komercijalnoj
kompaniji, u Alabami, koja je pravila kompjuterske sisteme da se podaci prime i
vizuelno evaluiraju. Tu sam počeo da radim programe za automatsku obradu
podataka i ostao godinu i po dana. Onda me profesor sa PURDUE-a savetovao da
idem u JPL jer su ga pitali ima li koga da preporuči (cenio me je, bio sam
dosta dobar student) zato što naučnicima treba da se pripreme podaci, a to rade
inženjeri. Mi smo u sredini između onih koji prave instrumente i naučnika koji
te (zadnje) podatke gledaju i tumače. Imao sam dosta sreće što sam došao 1993.
godine na početku razvoja tih programa. Za te nove programe nije bilo
instrumenata, sistemi nisu bili dovoljno pripremljeni, pa sam bio deo tima koji
je na tome počeo i to izgradio.
Videli smo da je
ovde u Institutu predviđen jedan zemljotres u Japanu, a stanovnici su
evakuisani. To se nije desilo sa „Katrinom”, pa i dalje stravično odjekuju
posledice uragana koji je zadesio Nju Orleans. Da li je i to posledica promene
klime? Kako gledaš na to da SAD ne prihvata sporazum iz Kjotoa?
– Uvek je to ovde
bilo kontroverzno pitanje. Ovo što se desilo u Nju Orleansu prvo bi bilo
pitanje civilne zaštite, da se ljudi zaštite kada se već desilo. A mogli su da
se povežu senzori u orbiti, da se donesu zaključci na osnovu podataka i da se
ljudi blagovremeno alarmiraju. Kod globalnih promena klime uvek ostaje pitanje,
šta mi ostavljamo u nasledstvo deci i pokolenjima? Činjenica je da se ratom u
Iraku sredstva usmeravaju tamo, a manje se izdvaja za nauku. Išao sam u druge
zemlje, razgovarao sa stručnjacima, sa naučnicima – ovde se i dalje najviše
izdvaja za nauku. Naučnici uvek traže više, uvek se žale... Za mene je to
složeno pitanje.
Iz JPL-a, iz
Pasadene, u svet je otišla vest da na Marsu ima vode! Ti si video te snimke?
– Video i
obradio! Poslednji snimak kaže da na Marsu ima vode. I to je tekuća voda. Sada
je tamo senzor na 400 km u njegovoj orbiti, sa rezolucijom od 20 cm tako da on
može da vidi košarkašku loptu i da je registruje. Taj senzor će da se koristi i
dalje u ispitivanju te površine, a predviđen je i novi. Biće to, kaže se,
land-rover, koji će se lansirati 2009 – Mars science lab. Na njemu će biti još
savremeniji instrumenti, koji će da se koriste za dobijanje odgovora sa ciljem
da istraži šta je bilo sa Marsom, šta se desilo tamo i kakve su mogućnosti za
dalji razvoj tamo. Da bi se stiglo do toga da jedna stanica postoji na Marsu,
prvo mora da se dosta trenira na Mesecu. To su planovi za nekih 50, 60
godina... Ovo su početci.
Znači, naseljavamo se, idemo na Mesec?
– Da, idemo na
Mesec! Urediće se kamp, neko će da ode tamo. Biće baza, a Mars je cilj!
Pripreme su počele!
Zbuniš li se
nekada saznanjima o tim dalekim planetama, udaljenim ko zna koliko svetlosnih
godina? Da li se nekada zapitaš da li je to stvarno?
– Kada sam davno,
u Jugoslaviji, gledao kako se čovek spušta na Mesec, pitao sam se gde je to,
šta je to... Ali ovde, sa ljudima koji žive svakog trenutka s podacima o tim
planetama i svetovima, to vam je kao da je to tu, prekoputa. Mi dobijamo
podatke, snimljene na Marsu u roku od šest do sedam sati, i to obrađene, snimci
putuju kraće. I ti podaci stižu redovno, u kontinuitetu, u regularnom vremenu.
Vi ovde imate ljude koji žive po marsovskom kalendaru. Posebno oni koji „voze”
rolere, borave na Marsu vozeći ih i po osam sati. Oni kao da su tamo, znaju
svaki kamen, uvalu. Kontrolišu, izdaju komande. Kad se naiđe na kamen, na
krater, traže kako da izađu, treba tu „borbu” videti, to je uzbudljivo kada se
nađete sa njima tada – kako da se iziđe, obiđe…
Često pominješ
Valjevsku gimnaziju?
– Dobili smo
opšte obrazovanje iako sam bio na prirodno-matematičkom smeru. Imali smo
istoriju, književnost, umetnost. Odatle, iz naših škola, imamo taj pogled prema
svetu koji je širok, jak, utemeljen, i kad dođemo ovde, kad razgovaramo sa
ljudima iz drugih sredina, koji su, na primer, iz ovog okruženja, oni se
iznenade kako to da inženjeri imaju toliko obrazovanje. To je inače slučaj sa
ljudima iz Evrope. Ljude sa Kembridža odmah prepoznaš!
Da li te pozivaju
iz naše zemlje, sa fakulteta, instituta? Iz metereoloških centara, na primer?
– Imam kontakte
sa geodetima sa našeg odseka na Građevinskom fakultetu, ali ne u smislu nekih
jakih veza, šta nama treba tamo. Ovog leta bio sam u Beogradu i saznao da treba
da uradimo katastar Beograda i čitave zemlje da bismo se uključili u Evropu.
Imamo nesređene podatke o vlasništvu. Sa programima, koji su potrebni da bi se
to obradilo, ne radim u JPL-u. Pričali smo o tome. Ali ima tu dodirnih tačaka.
Treba da se svi angažujemo, da nađemo vremena i ja i ljudi iz JPL-a da se tome
posvetimo.
I gde je Valjevo
u tim svemirskim i planetarnim prostorima kojima putuješ?
– Za mene je
Valjevo još uvek najveći grad na svetu. Znam mu svaku ulicu, svaki ćošak. Živim
u Pasadeni, u LA-u , pa u nekim ulicama nisam nikada bio. A ovaj prostor,
Kalifornija, je potpuno neispitan, a to privlači i mene i druge ljude.
Pa i kad otac
Milorad javi iz tvog Valjeva da ne otvara prozore i da ne izlazi iz kuće zbog
smoga?
– Ma, biće gas.
Treba da stigne, biće!
Tamo smog, a ovde
nas zapanji količina otpada!
– To je cena te
ekonomije, kapitalizma. Nije mi to struka, ali sam primetio da je ovde razvoj
utemeljen na tome da se troši. Stalno i uvek. Da se troši, to je baza svega.
Para mora da se okreće. Ako čuvaš pare ti si protivnik države!
Imaš li kolega sa
fakulteta, Valjevaca ovde? Održavaš li kontakte?
– Aleksandar Saša
Kolarov je na Istočnoj obali, Tole (Tomislav Ilić) sada je u Evropi, Miško
Grbić je bio u Džordžiji... Održavamo kontakte ali slabo se čujem sa njima.
Više sam u kontaktu, u slobodnom vremenu, sa ovima koji igraju fudbal ovde i u
Čikagu. Imamo tim Valjevaca. Zovemo se DELIJE. To ti je čuveni tim. Osvajali
smo sveamerička prvenstva preko 32 godine! Bora iz Tešnjara je u timu, Aca
Santoro (Nikolić), ja...
U timu si?
– Više stojim
napred, pa potrčim...
Šta pratiš sa
posebnim zanimanjem u Valjevu?
– Volim da čujem
šta se dešava u Gimnaziji, u sportu. O mojim drugovima iz gimnazije, šta im se
dešava, koliko imaju dece, ko je postao deda, baba...
Primećujem da se
dosta Valjevaca redovno sreće.
– Kako da ne, kad
vidite jednog odmah znate sve o drugim Valjevcima!
Ta vezanost za
zavičaj podrazumeva veliki napor da se održe porodične veze. Marko i Luka imaju
četiri godine, deda Milorad i baba Mica su tamo daleko, preko okeana…
– To je cena. Košta i vremena i novca ali ima tu i svojih lepota. Danas
je moja slava pa smo išli ovde u crkvu. Uoči odlaska deca su gledala film o
njihovom krštenju i odmah su reagovala iako su mala. Pitali su: „Jel to crkva u
Valjevu u kojoj smo plakali”?